Sjećate li se djevojčice koja se brinula o spasenju svojega jastuka? U međuvremenu, Noemi je porasla, odrekla se jastučića i čak je prestala turati palčić u usta. Sad već ima pet godina i njena su razmišljanja o vječnosti još dublja. Otkako je dobila seku, mnoga bi ju prijepodneva zabavljala svojim pričama dok se njihov brat Timej ne bi vratio iz škole. "Znaš, Jano, tko hoće ići u nebo, mora se pokajati. Ali dobro, ti si još mala i ne znaš se pokajati, pa ti svakak ideš u nebo."
Nešto ju je drugo u zadnje vrijeme počelo zabrinjavati. "Mama, ja kad sam zločesta, onda se pokajem. Ali Timej, on zna biti zločest, a ja bi jako htjela da on ide s nama u nebo. Mogu se ja pokajati za Timeja?" Mama je Noemi objasnila da se Timej treba pokajati sam za sebe, a da to on sigurno i radi, ne treba se Noemi brinuti. To što ona misli da se Timej ne kaje, to je samo zato što se on možda pokaje tiho, u sebi, ali važno je da ga Isus čuje.
Dakle, sad Noemi može mirno spavati, spremna za Isusov dolazak i sigurna da je i njena obitelj spremna. Koliko bih željela i sama s tolikom pripravnošću u svakome trenutku iščekivati taj slavni dan!
Ujna